Недавно, док сам сурфовао Јоом Ито веблогом, наишао сам на фасцинантну дискусију о личним гаранцијама за кредите за мала предузећа у Јапану.
Испоставља се да покретање бизниса у Јапану може значити више од пословног ризика - то може значити ризик за живот и удове.
Један чланак у часопису Јапан Тимес наглашава високу стопу самоубистава међу јапанским мушкарцима. У чланку је везана за праксу банака које траже личне гаранције за пословне зајмове. Један од разлога за самоубиства: срамота када је посао пропао. Други разлог: потреба за новчаним осигурањем животног осигурања за отплату дугова, тако да банке неће ићи за рођацима и пријатељима који су гарантирали дугове.
$config[code] not foundЈои Ито, који живи у Јапану, каже да је пракса давања личних гаранција за пословне кредите широко распрострањена. Рођаци, пријатељи и рођаци рођака често вас ударају за личну гаранцију. Сматра се да је друштвено неприхватљиво одбити.
Оно што ми се чини занимљивим је снажан контраст са банкарским праксама САД-а. У обе земље кредити за мала предузећа обично су праћени личним гаранцијама. Али тамо престаје заједништво.
У Јапану се редовно траже личне гаранције од оних ван пословања. У Сједињеним Америчким Државама, с друге стране, личне гаранције су обично ограничене на оне са власничким учешћем у послу.
Јапанске банке су мртав озбиљно о спровођењу личних гаранција. Ако желимо да верујемо коментарима које су други оставили на Ито-овом веблогу, неке локалне јапанске банке чак и ангажују гангстере како би спровеле гаранције. Чини се такође да нема ограничења у времену или износа гаранција.
Ова банкарска пракса има хладан ефекат на предузетништво и покретање малих предузећа у Јапану. (Колико самоубистава и сломљених ногу треба да би се неко убедио да не тражи пословни кредит?)
Према Глобалном предузетничком монитору, Јапан се налази на дну земље по нивоу предузетничке активности. Овај графикон говори причу:
