А нев извештај управо објављена од стране америчке администрације за мала предузећа испитује допринос имигрантских предузетника економији САД-а. Извештај је веома интересантан, али сажима фасцинантну загонетку о имигрантском предузетништву.
У извјештају се анализирају подаци из Анкете о популацијској популацији и налази се да су имигранти за 30 посто вјероватнији од оних који су рођени за прелазак из рада за неког другог у рад за себе (као примарни посао).
$config[code] not foundМеђутим, у извештају се такође анализирају подаци из пописа становништва и налази се да је проценат имиграната који раде за себе готово исти као проценат рођених који раде за себе (9,7 одсто имиграната наспрам 9,5 одсто рођених).
Подаци јасно показују да је проток имиграната у самозапошљавање већи од протока домаћих који су рођени у самозапошљавању, али у сваком тренутку, број имигрантских самозапошљавања и залихе домаће самозапошљавања су близу истом. Ово указује на то да имигранти имају већу стопу изласка из самозапошљавања него домаћи.
Али зашто су имигранти и рођени у суштини једнако вјероватно да ће бити подузетници, али имигранти постижу удио самозапослених кроз много већи улазак и излазак из самозапошљавања?
Ово је мало загонетка; и чини се да ништа у подацима не објашњава. То се не објашњава разликама у приходима од самозапошљавања. Док предузећа у власништву имиграната зарађују у просјеку (46.614 долара) од домаћих предузећа (50.643 долара), те разлике нестају након што се узму у обзир демографске разлике између двије групе.
То се такође не објашњава разликама у расту пословања. Студија показује да имигранти имају већу вјероватноћу да ће имати велике продајне послове, али је мање вјероватно да ће имати високу запосленост и вјеројатније је да ће имати нула посла за запошљавање.
Па, шта је објашњење?
Немам одговор. Занима ме ваше мисли.
* * * * *
