Вирџинија Пострел пише у Нев Иорк Тимесу да Американци ових дана не купују толико материјалних добара. Уместо тога, трошимо већи проценат нашег новца на активности:
Док приходи расту, Американци троше већу пропорцију на нематеријалну имовину и релативно мање на робу. Један резултат је више нових радних мјеста у хотелима, здравственим клубовима и болницама, а мање у творницама.
Американци су 1959. потрошили око 40% својих прихода на услуге, у поређењу са 58% у 2000. години. Та бројка потцењује тренд, јер у многим случајевима роба и услуге долазе у пакету.
$config[code] not foundОна даље указује на то како искуство постаје важније од испоручене робе. Када неко оде у ресторан, они траже "успомене, а не гориво".
Тренд који описује показује његов утицај чак и на тржишту малих предузећа.
Као што је овде истакнуто у "Трендовима малих предузећа" пре неколико дана, услужни бизниси су атрактивни стартуп кандидати за предузетнике. Услужна предузећа су релативно лако доћи до темеља. У просеку, не морате уложити толико капитала да бисте покренули бизнис услуга као што то радите, рецимо, у производњи или малопродаји. И наравно, много је лакше поставити јефтин виртуални пословни модел када вам је потребно мало постројења и опреме за свакодневне активности.
Међутим, неки дијелови наше економије нису пратили ову промјену. Они и даље раде под старом парадигмом економије засноване на роби. Узмимо, на примјер, банке.
Многи зајмодавци у малим предузећима су и даље “зајмови засновани на имовини”. Одлуке о позајмљивању углавном заснивају на томе да ли мала предузећа имају материјалну имовину која се може користити као осигурање за кредит.
Једина ствар је да типични мали услужни бизнис има запањујуће мало у виду чврстих средстава. Они изнајмљују канцеларијски простор и опрему, уместо да је поседују. Услужне фирме немају никакав инвентар о којем би се могло говорити. У највећем броју случајева, они би могли да укажу на неке слободне новчане токове и мјесец или два на потраживања од купаца, који су, иако вриједни, једва да су матична јединица средстава за “паљење гума” коју банке захтијевају као осигурање кредита.
А шта је са том нематеријалном добром вољом (брендом, лојалним купцима) и интелектуалном својином (системи, кнов-хов) који чине већину вриједности малог услужног бизниса? Фуггедабоутит. Конзервативне банке неће ни покушати да вреднују ове нематеријалне ставке за кредит, чак и ако знају како.
