Прије двије седмице наш локални лист извијестио је 40-ак запосленика који су у понедјељак ујутро стигли у локални ресторан како не би пронашли посао, само знак на вратима, посао је затворен. Прошле седмице исти папир је пријавио исту ствар са штампаријом која је имала 85 запослених: у понедјељак ујутро, извините, компанија је затворена, посао је нестао.
Дођите, молим вас, власници и менаџери, одрасти. Дошло је до рецесије, и то само ако имамо среће и није још горе, ово није време за играње игара са својим запосленима. Нико не жели да му се каже да је све у реду када очигледно нису.
$config[code] not foundНаучио сам то на тежи начин, у посљедњој рецесији, још 2001. године. Наша продаја је пала баш заједно са НАСДАК-ом током дот-цом бума. На крају сам морао да отпустим пет наших 33 људи у једном дану; али предуго сам чекао. И ја сам потценио, док сам чекао и надао се, колико ће се остатак екипе укључити, чим сам схватио да смо у невољи.
Знам да кад одложиш лоше вести то радиш из правих разлога. Не желиш да људи гледају постранце, питајући се ко ће морати да иде.
С друге стране, замислите колико је љутње и љутње када се ствари распадају, и одједном је цијело мјесто нестало. Нисам био испред тог ресторана тог понедељка ујутро, или изван штампарије следећег понедељка, али прилично добро могу да погодим колико љутње и љутње. Запослени који су стајали тамо на хладноћи морали су бити двоструко љути и огорчени због тога што немају унапријед обавештење. Јел тако?
Нико не жели да му се каже да не брине када су ствари лоше. Ако сте ви главни, желе да поделите своје бриге са њима, третирајући их као одрасле. Ако то урадите, вероватно ће се осећати као део тима, и укључити се и помоћи.
Ево тангенте, можда корисне за вас: друга ствар коју сам научила још 2001. када сам морала да отпустим пет људи одједном: мислила сам да би то била најтежа ствар коју сам учинио као власник, али, изненађујуће, завршио се да лакше отпустимо пет људи истог дана од онога што је најтеже од свега што власник ради, а то је да се остави једна особа. Барем тог дана сам пустио пет људи да оду, ниједна од петорица га није схватила као лични неуспјех. Најтежа ствар коју сам икада учинио када сам био главни био је да пустим некога ко је морао да иде због лошег учинка, али је покушавао, са добрим односом. То још увек боли, годинама касније.
У сваком случају, вратите се на моју главну поенту: ако сте власник предузећа, са запосленима, немојте мислити да некоме чините услугу ако не делите своје бриге.
* * * * *
